Saveti za asistente

1. Upoznaj osobe
Pre svega, uvek Imaj na umu da smo mi tu zbog njih, a ne oni zbog nas.
Pitanja koja možeš sebi da postaviš:
Kakav je njegov život bio do sada?
Koja su njegova iskustva?
Kako bih se ja osećao/la?
Kako bih se ponašao/la?
2. Osobe kojima pružaš podršku nisu deca
Odraslim ljudima se obraćaš na odgovarajući način i ne postoji ni jedan razlog da ih tretiraš kao decu. Nisi tu da ih prevaspitavaš, već da ih usmeravaš i podržavaš u običnim, svakodnevnim aktivnostima (nabavka namirnica, spremanje i serviranje hrane, lična higijena i higijena prostora, vožnja autobusom, čišćenje snega, slobodno vreme…)
3. Ko šta radi u kući?
Tvoj posao nije posao spremačice, kućne pomoćnice (da spremaš stan, kuvaš, pereš…), niti je posao negovateljice. Tvoj posao je mnogo važniji i ozbiljniji od toga. Svaka osoba može bar po nešto da uradi (neko će odlično počistiti kuću, a nekom će trebati podrška i usmeravanje za brisanje prašine.. Neko će moći samostalno da oljušti krompir, a neko drugi će odlično i sa zadovoljstvom ispeći ogromnu količinu palačinki). Tvoj zadatak je da za svakog ukućana pronađeš zadatke koje može da obavlja i da stalno neguješ i razvijaš nove veštine. Odmeravaj podršku i ne zaboravi da je krajnji cilj smanjivanje podrške tj. što samostalnije delovanje ili obavljanje pojedine aktivnosti. Oslanjaj se na snage i mogućnosti konkretne osobe, a ne na nedostatke i slabosti.
Nivoi podrške:
– potpuna pomoć
– delimična pomoć
– nadzor
– bez nadzora uz podsećanje
– samostalnost
4. Odnosi u kući
Neguj i podržavaj dobre, prijateljske međuljudske odnose. Pomozi da se prevaziđu nesporazumi, ne podstiči ih. Podržavaj brigu i pažnju među ukućanima. Usmeravaj ih na međusobnu podršku. Oni žive u istoj kući, to je na neki način njihova porodica i treba da se tu osećaju slobodno, sigurno i zaštićeno. Kao i svi drugi ljudi, imaju pravo da biraju kada će i šta raditi, šta će obući, gde će ići… U kućnoj zajednici ne moraju svi da rade iste svari u isto vreme (neko će gledati TV program, neko će slušati muziku, neko će se družiti van kuće, a nekome će doći prijatelji u posetu..). Svaka osoba može da izabere kako će da provede svoje vreme.
5. Šta znači ovakvo ponašanje?
Svako ponašanje je “poruka” i može da nam da važnu informaciju o tome kakav je kvalitet života te osobe. Kad god se neko ponaša na neprihvatljiv način šalje nam poruku da je neka od njegovih osnovnih potreba ugrožena ili niije zadovoljena.
Poruke mogu biti:
– usamljen sam
– dosadno mi je
– nije mi dobro/nemam snage za to
– ne osećam se sigurno, plašim se…
– ne poštuješ me
– ne znam kako da ti kažem šta mi je potrebno
– ne razumem tvoje zahteve
– ljut sam
– tužan sam
– treba mi tvoja pažnja
– i slično…
6. Postavljaj sebi pitanja:
– Kako mogu da pomognem osobi da se oseća dobro i zadovoljno?
– Kako mogu da pomognem da poboljša svoje odnose sa drugim ljudima i uspostavlja nove odnose?
– Kako mogu da pomognem osobi da u većoj meri učestvuje u životu svoje zajednice?
– Kako mogu da pomognem osobi da proširi svoje šanse i izbore u životu?
– Kako mogu da pomognem osobi da doprinese životu zajednice (od skupljanja lišća i čišćenja snega ispred ulaza do zapošljavanja u otvorenoj privredi)?
– U kojoj meri je moja predstava o kvalitetu života osobe slična viziji koju imam u odnosu na sebe?
– Da li sam fokusiran na „rehabilitaciju” smetnje ili na podršku osobi da ostvari „puni” život?
7. Komunikacija ili – Ništa se ne podrazumeva
Zapamti da su ljudi kojima pružaš podršku vredna ljudska bića, od kojih se može puno naučiti! Daj vremena osobi (i sebi) da otkrije svoje kapacitete i mogućnosti, umesto da stalno stavljaš akcenat na nedostatak (ono što osoba nije u stanju da uradi). Gaji visoka očekivanja od svakoga. Ne neguj naučenu bespomoćnost!
Obraćaj se po imenu, sa uvažavanjem, saslušaj, budi strpljiv i neguj pozitivnu komunikaciju – Izbegavaj rečenice: Nemoj to… već radije usmeravaj ponašanje koristeći rečenice – Uradi to…,Možeš li ovo.. Sada ćemo…
Uvek proveri sa osobom šta su njene potrebe, kako ona vidi pojedinu aktivnost i sl. Obraćaj se direktno osobi i nastoj da joj određenu temu objasniš što jasnije. Kratke, jednostavne rečenice ti u tome mogu pomoći. Koristi pokrete da objasniš radnju. Sačekaj da te osoba razume, pa proveri da li ste se razumeli. Ako ti se čini da osoba ne može da te razume, u krajnjoj liniji razumeće ton kojim joj se obraćaš. Ne govori o osobi u trećem licu jednine (On to neće, Ona ne može i sl…). Izbegavaj razgovor o osobi ako ona nije prisutna. Ne zaboravi da pohvališ dobar postupak svaki put. Učini to rečima ili dodirom (bravo, odlično, super si to uradio, potapši po ramenu, pruži ruku i čestitaj, baci pet i sl.). Nepoželjna ponašanja, ako nisu ugrožavajuća, ostavi bez reakcije (ignoriši!). Ne koristi: uvrede, naredbe, ucene, kazne, uskraćivanje… Neguj i podržavaj duhovitost i smeh, ali nikako podsmeh.
8. Definiši dnevnu i nedeljnu strukturu vremena i aktivnosti
Uspostavi (zajedno sa osobama kojima pružaš podršku) pravila ponašanja u kući, u komšiluku, u poseti…Takođe, planiraj nedeljni raspored aktivnosti (kad se šta radi u kući) jer to omogućava predvidljivost i daje osećaj sigurnosti.
9. Uvek ponudi izbor – ne ultimatum.
“Čini mi se da si uznemiren. Šta bi ti pomoglo? Da prošetamo, da popijemo kafu ili…?” Ako postoji jedna mogućnost radi se o ultimatumu, ako postoje dve mogućnosti to može da stvori dilemu, ako postoje 3 mogućnosti, postoji šansa za pravi izbor. Dopusti osobi da donosi odluke na dnevnoj osnovi. Ako postoji problem da donese odluku pronađi način da pomogneš.
10. Pomozi osobi da se zabavi
Definiši u kojim stvarima, aktivnostima osoba uživa, mesta na koja voli da odlazi. Uporedi sa sobom ili drugim ljudima. Zapitaj se: Da li on uživa? Da li je ovo dovoljno / previše uzbudljivo, uznemiravajuće, zabavno? Da li vodi zanimljiv život i radi stvari koje mu prijaju i zabavljaju ga?
11. Uspostavi dobar odnos sa zdravstenim i drugim službama
Imaj na umu da i lekari, kao i mnogi drugi profesionalci mogu da ispolje znatno nerazumevanje u odnosu na ove osobe, pa čak i strah. Objasni, sarađuj, insistiraj na kvalitetu zdravstvene zaštite ili bilo koje druge usluge.
12. Vanredne situacije
U neočekivanim, iznenadnim situacijama kao što su: bolest (visoka temperatura, gubitak svesti, epi napad, ozbiljnija povreda), požar, poplava i sl, prvo se postarati za bezbednost osoba i pozvati odgovarajuću službu (hitnu pomoć, vatrogasce, policiju), a zatim i druge osobe iz službe podrške.
13. Razvij sopstveni plan podrške
Šta je meni kao „pomagaču” potrebno – profesionalno, emocionalno..?
Zatraži podršku od osoba kojima pružaš podršku, drugih asistentkinja, koordinatora…
14. Zaštita službe podrške
O stvarima koje se dešavaju u kući ne razgovaraš sa ljudima van kuće!
Sa ljudima koji nisu u službi podrške, ne razmenjuješ informacije i ne dogovaraš ništa bez konsultacija sa koordinatorom službe.
Koordinator je dostupan 24 sata dnevno.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: