Ponedeljak – divan dan

Bilo je rano proleće kada sam prvi put razgovarala telefonom sa P.J. Zamolio me da mu pomognem da napusti dom u kome je živeo. Njegova priča me ostavila bez daha.
Čim sam spustila slušalicu, počela sam da tražim način da prevarim sistem i izvedem ga napolje.
Ovaj mladi čovek je greškom sudbine, ili greškom sistema, život proveo u institucijama. Roditelji su ga po rođenju ostavili, jer nisu mogli, ili nisu hteli da se staraju o njemu. Neki prepametni i predobri socijalni radnik ga je, bez trunke griže savesti, trajno zbrinuo tako što ga je smestio u dom za decu ometenu u razvoju. Završio je srednju školu i postao frizer, radio neko vreme i od svoje plate uštedeo i platio sebi vozački ispit. U „velikom humanom okruženju“ je živeo 26 godina, kada je urgentno, zahvaljujući „reviziji slučaja“ ili nekom još dubokomisaonijem stručnom postupku premešten u drugi dom…
drvored
Taj drugi dom ima prekrasan drvored i prekrasno osoblje…
U tom domu žive uglavnom stari, slabo pokretni i slepi ljudi…
U tom domu ljudi često umiru.
Od sredine marta, do ponedeljka 4.avgusta, razgovarali smo mnogo puta. Uglavnom me je zvao telefonom, ili slao poruke, kasno popodne ili uveče. Razgovori su trajali dugo… Počinjali su divnim rečima o divnim zaposlenima, o njihovoj ljubaznosti, predusretljivosti i brizi za korisnike. Uvek je bio vrlo pristojan i uviđavan i nikada nije izgovorio ni jednu ružnu reč. Čak ni kada je plakao. Čak ni kada je u par dana umrlo četvoro „kolega“, a on imao „neka sitnija zaduženja“ oko toga.
Nije mi nikada rekao zašto je premešten u drugi dom, nisam ništa pitala, ali sam znala da je uradio nešto što „nije smeo“. Strah od nove kazne je vrištao iz njegovog skrušenog glasa. Tokom tih večernjih razgovora nisam imala šta da mu kažem osim da mora da bude strpljiv. Ubeđivala sam ga da vreme radi za nas.
Razgovarala sam sa direktorima, vaspitačima, korisnicima, voditeljima slučaja, socijalnim radnicima, radnim instruktorima, pravnicima. Išla u posetu, išla na sastanke, sa dozvolom ili onako, kao bena, slušala besmisleni, napamet naučeni tekst, gledala priredbe pripremljene samo za mene, slušala diskretne i nedvosmislene pretnje, trpela sitna ponižavanja, izdržala i malo bahatosti. Dopis, akt, podnesak, predmet, slučaj, zakon, pravilnik, zaključak stručnog tima. Kakve reči?!
One služe stručnjacima da se za njih drže i iza njih kriju, Svaki stručnjak, kao i svaka ustanova koja drži do sebe, ima puno registratora u koje gura svoje predmete (akte, rešenja komisije, slučajave, zaključke stručnih timova, revizije…) Predmeti se nikom ne pokazuju i nikom ne daju, jer su mnogo važni, jer ako nema predmeta – nema posla! Ili zato što su ti papiri namincani da se sve slaže, da je slučaj završen ili potpuno savršen za nadzor. Nadzornici ne gledaju ljude, nego papire. Najbolji stručnjak je onaj ko ima savršene papire, tj. savršene predmete.
Jedan od njihovih savršenih predmeta je bio i P.J. do ponedeljka 4.08.2014. kada su sve njegove stvari stale u gepek prosečnog srpskog automobila.
Papir je ostao kod njih, a čovek je izašao samnom.
Još u martu sam znala da će neki ponedeljak biti divan dan, baš kao što sam znala da ću tog ponedeljka obući belu košulju.

Advertisements

1 коментар

  1. Zašto imam čudnu knedlu dok čitam? Da li je prirodno što pogledom tražim neki razarajući predmet…? Žao mi je što živim u Srbiji bez duše, ali sa papirima…

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: