Zašto deinstitucionalizacija?

Deinstitucionalizacija je proces stvaranja uslova za život van institucija socijalne zaštite za osobe sa invaliditetom koje su u njima trajno zbrinute. Deinstitucionalizacijom se ljudi vraćaju u svoje prirodno okruženje, u zajednice iz kojih potiču, gde im se pruža podrška za samostalan život.

Zašto se organizuju programi stanovanja uz podršku?

Institucije za trajno zbrinjavanje osoba sa intelektualnim teškoćama, kao i psihijatrijske ustanove su mesta najveće ljudske patnje. Ipak, u institucijama širom Srbije, još uvek živi oko 4500 osoba sa različitim vrstama teškoća i smetnji. Većina ovih ustanova se nalazi u manjim mestima ili na priferiji većih gradova, skolnjena od očiju javnosti (Veternik, Sremčica, Kuline, Stara Moravica, Tutin, Jabuka, Pančevo, Stari Lec…) U njima živi veliki broj ljudi, na velikom prostoru. Svi oni imaju isti (ili sličan) tretman bez obzira na njihove stvarne potrebe i mogućnosti. Kad uđete u bilo koju instituciju u Srbiji, već na kapiji ćete sresti mnogo gojaznih, bezubih ljudi, sa istim frizurama (uglavnom je u pitanju „pečurka“), u nasleđenoj garderobi neodgovarajućeg broja. Naslućujete da to i nije neko mesto za život. Bar na trenutak zamislite sebe u njihovoj koži Da li biste mogli i koliko dugo biste izdržali da živite u okruženju u kome je sve organizovano i svi bolje od vas znaju šta je dobro za vas – i kada ćete otići na spavanje, i šta ćete jesti, šta ćete obući, da li ćete oprati zube, da li ćete uzeti lekove ili ne, da li ćete i do kada gledati televiziju, da li je danas dan za izlaske ili za posete. Zamislite da imate 40 godina, a da vas tretiraju kao dete i da vas detetom zovu… od milja. Zamislite da dnevno ne donosite ni jednu jedinu, pa ni najmanju odluku. Zamislite sebe. Kako biste se osećali? Da li biste bili ljuti? Samopouzdani? Bespomoćni? Jadni? Zadovoljni?

Prve male kućne zajednice za osobe sa intelektualnim teškoćama formirane su u Beogradu, pre više od deset godina, a zatim i u Novom Sadu, počev od 2006. Sada se u mnogim gradovima u Srbiji formiraju male kućne zajednice i službe ili servisi podrške. Njihov cilj je razvijanje i sprovođenje alternativnog oblika trajne podrške životu van institucija socijalne zaštite osobama sa invaliditetom (intelektualnim teškoćama) u uobičajenim stanovima u zajednici, a uz podršku stručne službe. Male kućne zajednice pružaju roditeljima odgovor na pitanje „Šta će biti sa mojim detetom kada mene više ne bude?“
Mala kućna zajednica je stambena zajednica u kojoj živi do pet osoba sa intelektualnim teškoćama, kojima podršku u svakodnevnim životnim aktivnostima pružaju asistentkinje (domaćice). Podrška je individualizovana, definisana Individualnim planom, prilagođena potrebama korisnika i prisutna dok je potrebna (u svim aspektima života). Može biti povremena ili celodnevna.
Uobičajene (dnevne) aktivnosti korisnika su:
– Nabavka namirnica i priprema hrane
– Samostalno održavanje lične lične higijene i higijene prostora u kome žive
– Samostalno korišćenje sredstava javnog prevoza
– Radno angažovanje u Radnom centru ili na radnom mestu
– Kreativno i kvalitetno provođenje slobodnog vremena (sportske, rakreativne, kulturne, verske aktivnosti)
– Izgradnja kruga podrške, održavanjem bliskih odnosa sa srodnicima i prijateljima i razvijanjem dobrih međuljudskih odnosa u najbližem okruženju

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: