Šta sve stane u tri meseca?

miholjsko leto

Prošlo je skoro 3 meseca od kako je P. J. napustio ustanovu. Tokom ta tri meseca dešavale su se razne stvari: letovanje na Čeneju, prijavljivanje Nacionalnoj službi za zapošljavanje, prepiska sa socijalnim radnicama, sređivanje sobe, šalabajzanje po gradu, traženje posla, mučni i teški telefonski razgovori sa socijalnim radnicama, veliko spremanje stana, povremeni kraći poslovi, žurke, raskid ugovora sa ustanovom, hitni odlazak u Centar za socijalni rad, čekanje poštara i džeparca, razgovori za posao, kuliranje…
I taman kad je izgledalo da će ispijanje kafa do podne i čaja od podne da mu postane zanimanje, P. je pozvan na posao. Imali smo tremu kao da nam od toga život zavisi. Ceo dan smo brinuli kako će se sve završiti. P. je došao sa posla umoran i pun utisaka, jer nikada nije radio od 7-15, ali zadovoljan i rešen da nauči sve što treba…
Osim te velike radosti, u našu kuću je stigla još jedna duplo lepa vest, koju smo takođe čekali 3 meseca. Socijalne radnice su se umilostivile i dopustile da nam u posetu na 5 dana dođu I. M. i LJ. Č.

Istina, trebalo je da dođu na letovanje, ali kad malo bolje razmislim, ni jesenovanje nije loše.
Strpljen spašen!

Ponedeljak – divan dan

Bilo je rano proleće kada sam prvi put razgovarala telefonom sa P.J. Zamolio me da mu pomognem da napusti dom u kome je živeo. Njegova priča me ostavila bez daha.
Čim sam spustila slušalicu, počela sam da tražim način da prevarim sistem i izvedem ga napolje.
Ovaj mladi čovek je greškom sudbine, ili greškom sistema, život proveo u institucijama. Roditelji su ga po rođenju ostavili, jer nisu mogli, ili nisu hteli da se staraju o njemu. Neki prepametni i predobri socijalni radnik ga je, bez trunke griže savesti, trajno zbrinuo tako što ga je smestio u dom za decu ometenu u razvoju. Završio je srednju školu i postao frizer, radio neko vreme i od svoje plate uštedeo i platio sebi vozački ispit. U „velikom humanom okruženju“ je živeo 26 godina, kada je urgentno, zahvaljujući „reviziji slučaja“ ili nekom još dubokomisaonijem stručnom postupku premešten u drugi dom…
drvored
Taj drugi dom ima prekrasan drvored i prekrasno osoblje…
U tom domu žive uglavnom stari, slabo pokretni i slepi ljudi…
U tom domu ljudi često umiru.
Od sredine marta, do ponedeljka 4.avgusta, razgovarali smo mnogo puta. Uglavnom me je zvao telefonom, ili slao poruke, kasno popodne ili uveče. Razgovori su trajali dugo… Počinjali su divnim rečima o divnim zaposlenima, o njihovoj ljubaznosti, predusretljivosti i brizi za korisnike. Uvek je bio vrlo pristojan i uviđavan i nikada nije izgovorio ni jednu ružnu reč. Čak ni kada je plakao. Čak ni kada je u par dana umrlo četvoro „kolega“, a on imao „neka sitnija zaduženja“ oko toga.
Nije mi nikada rekao zašto je premešten u drugi dom, nisam ništa pitala, ali sam znala da je uradio nešto što „nije smeo“. Strah od nove kazne je vrištao iz njegovog skrušenog glasa. Tokom tih večernjih razgovora nisam imala šta da mu kažem osim da mora da bude strpljiv. Ubeđivala sam ga da vreme radi za nas.
Razgovarala sam sa direktorima, vaspitačima, korisnicima, voditeljima slučaja, socijalnim radnicima, radnim instruktorima, pravnicima. Išla u posetu, išla na sastanke, sa dozvolom ili onako, kao bena, slušala besmisleni, napamet naučeni tekst, gledala priredbe pripremljene samo za mene, slušala diskretne i nedvosmislene pretnje, trpela sitna ponižavanja, izdržala i malo bahatosti. Dopis, akt, podnesak, predmet, slučaj, zakon, pravilnik, zaključak stručnog tima. Kakve reči?!
One služe stručnjacima da se za njih drže i iza njih kriju, Svaki stručnjak, kao i svaka ustanova koja drži do sebe, ima puno registratora u koje gura svoje predmete (akte, rešenja komisije, slučajave, zaključke stručnih timova, revizije…) Predmeti se nikom ne pokazuju i nikom ne daju, jer su mnogo važni, jer ako nema predmeta – nema posla! Ili zato što su ti papiri namincani da se sve slaže, da je slučaj završen ili potpuno savršen za nadzor. Nadzornici ne gledaju ljude, nego papire. Najbolji stručnjak je onaj ko ima savršene papire, tj. savršene predmete.
Jedan od njihovih savršenih predmeta je bio i P.J. do ponedeljka 4.08.2014. kada su sve njegove stvari stale u gepek prosečnog srpskog automobila.
Papir je ostao kod njih, a čovek je izašao samnom.
Još u martu sam znala da će neki ponedeljak biti divan dan, baš kao što sam znala da ću tog ponedeljka obući belu košulju.

Zašto deinstitucionalizacija?

Deinstitucionalizacija je proces stvaranja uslova za život van institucija socijalne zaštite za osobe sa invaliditetom koje su u njima trajno zbrinute. Deinstitucionalizacijom se ljudi vraćaju u svoje prirodno okruženje, u zajednice iz kojih potiču, gde im se pruža podrška za samostalan život.

Zašto se organizuju programi stanovanja uz podršku?

Institucije za trajno zbrinjavanje osoba sa intelektualnim teškoćama, kao i psihijatrijske ustanove su mesta najveće ljudske patnje. Ipak, u institucijama širom Srbije, još uvek živi oko 4500 osoba sa različitim vrstama teškoća i smetnji. Većina ovih ustanova se nalazi u manjim mestima ili na priferiji većih gradova, skolnjena od očiju javnosti (Veternik, Sremčica, Kuline, Stara Moravica, Tutin, Jabuka, Pančevo, Stari Lec…) U njima živi veliki broj ljudi, na velikom prostoru. Svi oni imaju isti (ili sličan) tretman bez obzira na njihove stvarne potrebe i mogućnosti. Kad uđete u bilo koju instituciju u Srbiji, već na kapiji ćete sresti mnogo gojaznih, bezubih ljudi, sa istim frizurama (uglavnom je u pitanju „pečurka“), u nasleđenoj garderobi neodgovarajućeg broja. Naslućujete da to i nije neko mesto za život. Bar na trenutak zamislite sebe u njihovoj koži Da li biste mogli i koliko dugo biste izdržali da živite u okruženju u kome je sve organizovano i svi bolje od vas znaju šta je dobro za vas – i kada ćete otići na spavanje, i šta ćete jesti, šta ćete obući, da li ćete oprati zube, da li ćete uzeti lekove ili ne, da li ćete i do kada gledati televiziju, da li je danas dan za izlaske ili za posete. Zamislite da imate 40 godina, a da vas tretiraju kao dete i da vas detetom zovu… od milja. Zamislite da dnevno ne donosite ni jednu jedinu, pa ni najmanju odluku. Zamislite sebe. Kako biste se osećali? Da li biste bili ljuti? Samopouzdani? Bespomoćni? Jadni? Zadovoljni?

Prve male kućne zajednice za osobe sa intelektualnim teškoćama formirane su u Beogradu, pre više od deset godina, a zatim i u Novom Sadu, počev od 2006. Sada se u mnogim gradovima u Srbiji formiraju male kućne zajednice i službe ili servisi podrške. Njihov cilj je razvijanje i sprovođenje alternativnog oblika trajne podrške životu van institucija socijalne zaštite osobama sa invaliditetom (intelektualnim teškoćama) u uobičajenim stanovima u zajednici, a uz podršku stručne službe. Male kućne zajednice pružaju roditeljima odgovor na pitanje „Šta će biti sa mojim detetom kada mene više ne bude?“
Mala kućna zajednica je stambena zajednica u kojoj živi do pet osoba sa intelektualnim teškoćama, kojima podršku u svakodnevnim životnim aktivnostima pružaju asistentkinje (domaćice). Podrška je individualizovana, definisana Individualnim planom, prilagođena potrebama korisnika i prisutna dok je potrebna (u svim aspektima života). Može biti povremena ili celodnevna.
Uobičajene (dnevne) aktivnosti korisnika su:
– Nabavka namirnica i priprema hrane
– Samostalno održavanje lične lične higijene i higijene prostora u kome žive
– Samostalno korišćenje sredstava javnog prevoza
– Radno angažovanje u Radnom centru ili na radnom mestu
– Kreativno i kvalitetno provođenje slobodnog vremena (sportske, rakreativne, kulturne, verske aktivnosti)
– Izgradnja kruga podrške, održavanjem bliskih odnosa sa srodnicima i prijateljima i razvijanjem dobrih međuljudskih odnosa u najbližem okruženju